Crtice iz jednog sasvim običnog života...
Glava teška,a misli konfuzne...Ko zna u šta će se pretvoriti ovo pisanije,stoga ne zamerite... Negde sam jednom prilikom pročitao da srećni ljudi nemaju potrebu da napišu nešto ili to čine vrlo retko.Ko će ga znati da li je to tačno ili ne,ima nas raznih na ovom svetu.Uglavnom je lepo kada možes da podeliš sa nekim svoja osećanja,bio on vidljiv ili ne. Zato ću sa vama podeliti jednu neobičnu priču o pomalo zaboravljenim stvarima:)Pre par nedelja sam resio da vecini svojih prijatelja i poznanika posaljem po jedno pismo,ali ne elektronsko putem interneta,već staro dobro pismo(koverta,markica,lizanje jezikom istih) Nije to bio neki veliki broj,nekih tridesetak komada.Hteo sam čisto da vidim reakcije tih ljudi i hteo sam da vidim da li ću neku sličnu kovertu zateći u poštanskom sandučetu kao odgovor.Nestrpljenje je bilo veliko,kao i razočarenje kada sam misleći da su mi stigla pisma od meni dragih ljudi u sandučetu zatekao račune.Ništa,ni jedan jedini odgovor u vidu stare dobre koverte.Vecina me je zvala telefonom ili mi je pustila sms,svuda slicna priča-nemam vremena,jesi li poludeo,ko još piše pisma danas,itd...Verujem da ih je većina bacila u kantu čim ih je pročitala.A nekada smo ih kao klinci sa zadovoljstvom čuvali u kutijama od patika.Danas su neke nove stvari i zanimacije preuzele tron,nemam ništa protiv,ali ne treba se tek tako odricati lepih uspomena.Bar me ovi za račune nisu zaboravili,njihove koverte svakog meseca stižu:) U zdravlje dobri ljudi do neke nove pričice....